РЕАГОВАЊА ПРОЗВАНИХ У ОТВОРЕНОМ ПИСМУ ИВАНА М. ЛАЛИЋА ЖЕЛИМИРУ ЖИЛНИКУ
 
Стање културе у граду Новом Саду, као и у целој Покрајини, јесте драматично. Ионако мали износи којима Покрајински секретаријат подржава неинституционалне

уметничке и културне пројекте, до даљњег су потпуно укинути.Своте које је пак градски секретаријат за културу одобрио тзв. трећем културном сектору су мизерне а при томе се у истом томе граду, несметано и без и мало штедљивости у потрошњи буџетских средстава, одржавају интернационални фестивали, од којих су неки високо комерцијални те не би смели ни да буду на списку потрошача буџета за културу... - стоји поред осталог у реаговању Бориса Ковача на отворено писмо Ивана М. Лалића Желимиру Жилнику, у којем и је и он прозван.
Како даље наводи Ковач, Град занамарјући читав један сегемент културне продукције, “при томе финансира гламурозне фестивале који стварају ПРИВИД да овдашњој култури тече мед и млеко. Док је популистичка (не)културна политика у доба Милошевића, уместо опијума за народ, инаугурисала турбо фолк, радикали улични вашар са акцентом на тонове са јужне пруге, демократе нам, за наше паре, сервирају комерцијалну поп музику са Запада. То јесте напредак у форми, али не и у суштини, и то није био разлог због којег смо за њих гласали...”
...”Господин Иван Лалић се љути, увређен је или барем искрено зачуђен што нама уметницима нешто ту није право. Изгледа да је, од када је постао троструки директор, заборавио шта значи бити (слободни) уметник у Србији. Искрено сам га подржавао за време његовог мандата у СНП-у у доба прве демократске владе. Али толико одсуство слуха за елементарне потребе живих стваралаца културних добара, којима је одисао његов текст упућен Желимиру Жилнику и нама осталим учесницима ових трибина, заиста је поражавајући по све нас, али пре свега по њега и по власт која му је поверила овако одговорне задатке.
Није реч о томе да смо ми против “Егзита”, како Лалић закључује у своме писму већ да пружамо отпор културној политици актуелне градске власти који вашар доминантно комерцијалне поп музике проглашава јединим правим културним брендом Новог Сада заборављајући на многе од нас који уписујемо име овога града на мапу планетарне културе... То све тако неодољиво асоцира на Нушића и Стерију: културни провинцијализам скоројевићке провенијенције сада у облику српске јапијевско-конзумеристичке надмености квазизападњачке митоманије под свемогућом и свепрожимајућом формулом званом: “Егзит”. Било би то потпуно легитимно да се не финансира нашим парама намењеним културној продукцији и да не прети да преузме комплетну културну продукцију града.
А што се мог пријатеља и сарадника Дарка Рундека тиче, који је споменут у наведеном писму, он је, као и ја, изненађен наведеном информацијом да јесте амбасадор ’Егзита’. На жалост, он је пре пар година, исто као и моја маленкост, био на ивици да свој наступ на том фестивалу уопште не изведе због неприхватљиво слабе организације...
О евентуланим разлозима за завист, коју у нашој реакцији препознаје Лалић, нека читаоци сами најбоље да просуде тако што ће у “Гугл” укуцати имена Иван М. Лалић, Желимир Жилник, Борис Ковач итд. и сазнати мало више о томе ко је ко од нас у контексту планетарне културе...
Што се моје маленкости тиче, због својих јавно исказаних ставова, био сам на црним листама Милошевићеве и радикалске власти, ако треба, са задовољством ћу заузети место и на демократској”, закључује своје регаовање Борис Ковач.
 
Филм „Пешчаник” без помоћи „Егзита”
 
На отворено писмо Ивана М. Лалића реаговали су и Мирослав Могоровић и Саболч Толнаи, у име компанија “Арт & Попцорн” и “Аталанта”:
“С обзиром на то да је у отвореном писму господина Ивана Лалића упућеног господину Желимиру Жилнику, објављена нетачна информација о филму ’Пешчаник’, принуђени смо да демантујемо поменуту информацију. Компаније ’Арт & Попцорн’ и ’Аталанта’, као српски копродуценти филма ’Пешчаник’, у режији Саболча Толнаија, нису добиле помоћ у реализацији филма ни од компаније ’Егзит’, ни од Фонда Филмског фестивала Србије, који је 2007. године био организатор Националног филмског фестивала.”
 
Пренапрегнутост и самобрендирање
 
“Пуно се прашине дигло поводом писма групе уметника и организација трибине под насловом ’Потемкинов Нови Сад’, што значи да уметност или култура, независна или алтернативна уметничка сцена, ипак, још увек имају некакав симболички значај.
„Није толико проблем Игора Павличића што не познаје уметничку сцену у Новом Саду, већи је проблем што се, по свему судећи, сектори градске управе задужени за културу налазе у некој врсти небуле на нивоу базичне информисаности ко су уопште субјекти савремене продукције у граду у ком делују...” пише, поред осталог, Кристиан Лукић у свом регаговању на отворено писмо Ивана М. Лалића
“У писму упућеном Желимиру Жилнику, Иван Лалић помиње и мене, чудећи се како и ја учествујем у реакцији на изјаву градоначелника с обзиром да сам сарађивао са ’Егзит тимом’ на фестивалу ’Синема сити’. Сматрам да разлог сарађивања са неким не имплицира одуство критике и јавне дискусије, у супротном улазимо у неугодно поље аутоцензуре. Уосталом критика не треба да се посматра као опасност, већ као корелатив.
„Радећи две године као кустос/селектор медијске уметности на фестивалу ’Синема сити’, појавило се неколико ствари које су симптоматичне. Не желећи да улазим у детаље око реализације јер ово није место за то, поменућу само један детаљ који је вероватно и довољан. Индикативно је да се 2008. нити на отварању нити на затваранњу „Синема сити” фестивала није речју поменуо фестивал или део фестивала који обухвата нове медије... Можда је прве године то био несмотрени озбиљан гаф, али се иста ситуација поновила и 2009. и на отварању и на затварању фестивала”, наводи Лукић указујћи да је овај део ’Синема ситија’ остао невидљив.
“Везано за моје промовисање које се помиње у тексту. Као прво, изложбе, фестивали и слични облици репрезентације уметничких дела и пракси не служе да се промовишу организатори или селектори, као што се надам да Иван Лалић није на положају уметничког директора ’Синема ситија’ да би се промовисао већ да би допринео подизању квалитета културе у граду? Можда то јесу суптилне ствари, али у озбиљним круговима претерана лична промоција или самобрендирање може да произведе управо супротан ефекат. Живимо у време интернета, неко каже паноптикона у коме јавно постаје приватно, а приватно јавно и много тога се може сазнати.
„Када се сумира све, експеримент који је покушан није успео. Другим речим идеја да се направи комбиновано фудбалско/тениско светско првенство није успело. Неко ће питати а како је уопште и могло да успе? Ту се, морам признати, и ја осећам делимично одговорним иако можда нисам утицао на настанак идеје и концепта фестивала, већ што сам покушао да упоставим нешто што се испоставило да не може да се одржи. На крају, штета ипак није велика и изложбе су се десиле и конференције се одржале, али оквир и контекст у коме су оперисале једноставно није функционисао, бар не везано њих. Такође и идеја да се организује фестивал филма и медијске уметности у смислу да се фестивал медијске уметности у будућности одвоји и постави на ноге као дете фестивал после пар година учења ходања са великим братом, је могућа само као акробатска менаџерска фантазија. У стварном животу, мора постојати жеља, сензибилитет, знање и инфраструктура одоздо, а не одозго и уз помоћ другог фестивала макар био и сестрински, да би се било каква активност спровела али и одржала. У супротном покривање културних сектора из једне централизоване позиције неминовно доводи до пренапрегнутости, губитка концентрације, површности и једне врсте аљкавости”, пише у свом реаговању Кристиан Лукић.