Поводом иступања неколико угледних новосадских уметника и посленика културе на трибини “Потемкинов Нови Сад” недавно одржаној у Омладинском културном центру “ЦК 13”

на којој се разговарало културној политици у граду и покрајини, с акцентом на њено (не)финансирање, као и о изјави гардоначелника Игора Павличића “о разним удружењима и разним арт клиникама”, некадашњи директор за развојне пројекте “Егзита”, директор Стеријног позорја и уметнички директор “Синема ситија” Иван М. Лалић се отвореним писмом обратио редитељу Желимиру Жилнику као једном од учесника трибине.
“Поштовани господине Жилник,
Дозволите ми да изразим своје чуђење што на трибину на којој је разматрана културна политика Новог Сада нисам позван. Као директор Стеријиног позорја, као један од оснивача и уметнички директор ’Синема ситија’, као драмски писац, као егзиташ у души и срцу, верујем, да сам тај позив веома заслужио.
Признајем да сам у огромној мери изненађен изреченим ставовима на трибини, поготову Вашим, затим ставовима Кристијана Лукића и Бориса Ковача које лично познајем и са којима годинама сарађујем.
Ако апстрахујемо изјаву господина Игора Павличића која је заправо одличан окидач за отварање дебате о градској, културној политици која нам је свакако неопходна, заиста је, током читања самог новинског текста било тешко разлучити шта је заправо био фокус трибине.
У најкраћем, моја маленкост је схватила да је заједнички именитељ свега изреченог, заправо комбинација зависти, једа и оптужби упућених ’Егзиту’, што је мени заличило на невероватан парадокс, с обзиром да и Вас лично, као и Кристијана Лукића, тако и Бориса Ковача, а свакако и господина Ласла Вегела и Бориса Исаковића, доживљавам као пријатеље и сараднике ’Егзита’. Искрено верујући да је ’Егзит’ ништа друго него једна велика, светски призната, креативна, продукциона платформа, која је веома комплементарна изузетним достигнућима које ви као појединци, постижете у својим областима, морам да Вас подсетим на неке чињенице.
’Егзит’ је пре пар година помогао Ваш последњи играни филм „Кенеди се жени“ са 20.000 евра, филм Саболча Толнаија „Пешчаник“ са 30.000 евра. Ове године Егзит је у сваком смислу ултимативно стао иза младог новосадског синеасте Милоша Пушића и његовог филма „Јесен у мојој улици“. Кристијана Лукића је већ другу годину именовала за креатора програма нових медија у оквиру “Синема ситија”, промовисала га, платила како треба и захвалила му се на дивној сарадњи. Помињем само делић активности ’Егзита’ за које јесте или нисте знали.
Борис Ковач је био члан жирија Стеријиног позорја, велики пријатељ и сарадник Дарка Рундека који је практично амбасадор ’Егзита’, али и Стеријиног позорја, као што је то и Раде Шербеџија, Ваш велики пријатељ. За све те лепе ствари у мањој или већој мери је заслужан ’Егзит’, као што је заслужан и за долазак култног вође револуције 1968. Данила Удовичког. Било је заиста дивно видети вас за истим столом те вечери. Небојша Попов, Раде Шербеџија, Данило Удовички и Ви - права историја Стеријиног позорја и Новог Сада, зар не? Био бих Вам веома захвалан да ми објасните где сте видели трагове ’дегутантне, српске, комерцијалне преваре’ током наведених догађаја.
Након ’Синема ситија’, очекивао сам од Вас, као најпознатијег и најпризнатјег новосадског синеасте, честитке за изузетно добро организовани фестивал који у овом тренутку, осим можда пријатељског Палићког фестивала, реално нема премца у земљи. Осим пет националних премијера, имали смо преко 150 филмова, пуно гостију из иностранства, региона, чак и из Холивуда. Направљен је стратешки договор са Сарајево филм фестивалом, имали смо крцате сале и отворене биоскопе, полако али сигурно, покрећемо питање градског биоскопа, сутра можда и креирање војвођанског филмског центра. Зашто да не, када овај београдски тако јалово ради, да је боље и да не ради.
Уместо честитики, ви се једите на ’Егзит’ и представљате га малтене на сличан начин на који је то чинио чувени принц новосадске културне таме Томислав Кнежевић. То је јако увредљиво господине Жилник. Независна рачуница, а ви је можете проверити, говори да ’Егзит’ враћа граду између 10 и 20 милиона евра након сваког фестивала, са перспективом да се та цифра озбиљно мултиплицира јачањем и ’Егзита’, али и других пројеката на преко 100 милиона евра у наредних пет до десет година. Преведено, културна индустрија је у свим уџбеницима, на свим факултетима, постала сине љуа нон једне озбиљне стратегије одрживог, културног развоја, какву мора да промовише интелигентна и модерна културна политика, а случај ’Егзита’ је дефинитивно постао европски ’рол модел’ који Савет Европе представља као парадигму бриљантне имплементације онога што се учи у школама.
Консеквентно, вечерас, на отварању ’Егзита’, имаћемо представнике целокупног дипломатског кора у земљи, представнике десетина главних градова из региона и Европе, имаћемо поново Радета Шербеџију у Новом Саду, који је, подсећам, на прес конференцији пред Стеријино позорје, изговорио следеће речи : ’Када се вратим у Холивуд, после Новог Сада, са поносом ћу причати да сам и лично упознао Бојана Бошковића, генералног менаџера ’Егзита’.’
Уважавајући Ваше године и бриљантну каријеру господине Жилник, рачунам да нисте остали заточеник једног давно прохујалог времена и сопствене сујете, и да ћемо заједничким снагама позиционирати Нови Сад, као културну метрополу овог дела Европе.”

С поштовањем
Иван М. Лалић